Reforme stale prije nego što su krenule

15.03.2016 13:04
Dalje smanjenje fiskalnog deficita neizvesno, kraj privatizacija se odlaže za 2017, transformacija javnih preduzeća nije ni počela, porast javnog duga se nastavlja
slika

Kada je pre dve godine obećala temeljitu reformu srpske ekonomije – da bi se sprečila “kriza javnog duga”, tj. bankrot zemlje – Vlada Aleksandra Vučića je sebi dala tri glavna zadatka. Najpre, tzv. fiskalna konsolidacija, tj. smanjenje već neizdrživog manjka u državnoj kasi; drugo, okončanje privatizacije, tj. konačno rešavanje sudbine preduzeća u restrukturiranju i, treće, reforma javnog sektora, tj. državnih preduzeća. Danas smo u situaciji da konstatujemo da ništa od toga nije završeno, tačnije da je nešto, i to manji deo, urađeno do pola, a da je nešto, tj. veći deo, tek započeto, te da se poslovi zaustavljaju i prekidaju. Tako bar u svojoj najnovijoj, prilično obimnoj i detaljnoj, na gotovo stotinu strana, analizi konstatuje Fiskalni savet.

KONSOLIDACIJA: Zamašan i složen posao na uravnoteženju državnih finansija mogao bi se u jednoj reči opisati kao – smanjenje. I to četiri puta: smanjenje broja zaposlenih u tzv. “opštoj državi” (republička uprava, obrazovanje, prosveta, socijala, opštine); zatim smanjenje plata u javnom sektoru i penzija; 3) smanjenje subvencija i 4) smanjenje sive ekonomije. Cilj prve tri mere, očigledno, jeste smanjenje rashoda, a četvrte – povećanje prihoda. Ništa od toga nije urađeno kako bi trebalo, tj. kako je planirano, a nešto uopšte nije urađeno.

Najviše je, kao što je poznato, urađeno na planu “kresanja” plata i penzija. I pre svega zahvaljujući tome prošle godine je i ostvaren onaj veliki uspeh u smanjenju fiskalnog deficita – sa 6,6 na 3,7 odsto bruto domaćeg proizvoda. Ali, ni to nije urađeno kako treba. Najpre u pojedinim javnim preduzećima, tačnije u Elektroprivredi Srbije, koja je sa preko 36.000 zaposlenih ubedljivo najveća, ne da nije došlo do smanjenja rashoda za plate, nego su oni čak i povećani, tvrdi Fiskalni savet. Takođe, u opštinama su plate umesto za 10 smanjene za svega sedam odsto. Na sve to došlo je “odmrzavanje” plata i penzija od 1. januara ove godine. Ma koliko skromno (2-4 odsto plate i 1,25 odsto penzije), u masi ono nije zanemarljivo, ali ono ima još veći simbolički značaj jer upućuje na zaključak da se od reformi odustaje.

Najvažnija mera u ovoj oblasti, koja bi trebalo da da dugoročne rezultate, jeste racionalizacija broja državnih uposlenika kojih sada ima oko pet stotina hiljada. Vlada je planirala da prošle godine broj zaposlenih smanji za oko 25.000, ali je umesto toga državnu službu napustilo svega 6-7 hiljada i to isključivo odlaskom u penziju. Dakle, nikakve racionalizacije nije bilo.

Takođe, krajem prošle godine Vlada je najavila da će već u januaru i februaru 2016. broj zaposlenih biti smanjen za 9.000 i još 20.000 do kraja godine. Međutim, od otpuštanja u protekla dva meseca nije bilo ništa.

Kada je reč o subvencijama, one prošle godine ne da nisu smanjene, nego su i povećane. Glavni razlog je u činjenici da je kao subvencija knjižen preuzeti dug Srbijagasa (oko 25 milijardi dinara što je oko 205 miliona evra) i što su subvencije za poljoprivredu, umesto da budu smanjene za šest, povećane za 10 milijardi dinara (82 miliona evra).

Konačno, kad je reč o borbi protiv sive ekonomije, može se reći da je Vlada prošle godine položila ispit, ali opet pre svega zahvaljujući kratkoročnim, tj. jednokratnim merama, tj. boljoj kontroli prometa akcizne robe, pre svega benzina i cigareta (te je po tom osnovu prihod povećan za oko 23 milijarde dinara odnosno 188,5 miliona evra. Međutim, Fiskalni savet posebno upozorava da je ključ za dugoročno smanjenje sive ekonomije unapređenje rada poreske administracije. Nažalost, Nacionalni program za suzbijanje sive ekonomije, koji je Vlada usvojila u decembru, nije dobar i“neće dovesti do osetnijeg poboljšanja u naplati javnih prihoda”. FS posebno naglašava dva nedostatka tog programa. Prvo, što se u njemu odgovor za prikupljanje poreza deli na više organa, što vodi neodgovornosti umesto da se ide na modernizaciju i unapređenje Poreske uprave. I drugo, tzv. onlajn fiskalizacija, tj. uvođenje onlajn fiskalnih kasa, po mišljenju FS privredu će koštati nekoliko desetina miliona evra, a neće dovesti do povećanja prihoda države (kao što se to, kako upozorava FS, nije desilo ni u Hrvatskoj).

PRIVATIZACIJA: Jedan od ključnih uslova za uređenje državnog knjigovodstva jeste okončanje privatizacije. Preduzeća u “portfoliju Agencije za privatizaciju” silno su opterećivala budžet, pa je Vučićeva vlada početkom prošle godine donela odluku da se do njenog kraja privatizacija jednom zauvek okonča. U tome je dobila snažnu podršku i MMF-a i Svetske banke. Još kada su u stečaj otišli giganti kao IMT, IMR, “14. oktobar” i Fabrika vagona Kraljevo, činilo se da će data reč i, što je naravno najvažnije zakonska norma, biti poštovani. I zaista, iako se pre svega oslanjala na izjave zvaničnika, u javnosti je vladalo – i zapravo još uvek vlada – uverenje da je osim 11 iz grupe od 17 strateških preduzeća, za koje je rok pomeren do 31. maja ove godine, sudbina svih ostalih zaključno sa 31. decembrom 2015. konačno rešena. “Konačno rešena” znači da su ili privatizovana ili otišla u stečaj. Budući da se, opet prema zvaničnim tvrdnjama, radilo o masi od 556 preduzeća sa 93.000 zaposlenih, to se zaista – s obzirom na višekratno odlaganje i višedecenijsku dužinu procesa privatizacije – moglo smatrati uspehom. Kad ono – ćorak. I tu je završena tek jedna trećina posla, a i to ona lakša, pokazuje analiza FS.

Najpre, mada više uzgred, ni taj broj od 93.000 zaposlenih kojim se zvanično operiše, nije tačan. Njime su, naime, obuhvaćeni i zaposleni u Telekomu i (bivšem) “C marketu”, ukupno njih 13.000, koji tu ne spadaju, jer se od privatizacije Telekoma odustalo, a “C market”, tj. Maksi je u većinskom vlasništvu belgijskog Delezea, tako da je njihov, kao i status preduzeća, praktično rešen.

Mnogo je važnije, međutim, da je i od tog redukovanog broja preduzeća ostalo još mnogo onih koja su i dalje “ni na nebu ni na zemlji”. Doduše, kada se pogleda broj firmi reklo bi se da je urađeno više od pola, jer je privatizovano ili u stečaj otišlo (što važi u 90 odsto slučajeva) oko 300 firmi. Ali, to su uglavnom male firme sa oko pet zaposlenih, tako da su one obuhvatile ukupno svega 25.000 radnika. (Od toga je 20.000 uzelo otpremnine, 2.000 je nastavilo da radi u privatizovanim preduzećima, a 3.000 se opredelilo za socijalni program.)

Dakle, u ovom trenutku, dva meseca nakon “poslednjeg poslednjeg roka”, nije rešena sudbina 250 preduzeća sa oko 55.000 radnika. Drugim rečima, tj. kako to kaže Fiskalni savet – “država se još nije povukla iz njihovog vlasništva, upravljanja i finansiranja”.

Mora se, međutim, priznati da je država, kao i inače u Srbiji kada se izbegavaju zakoni, pokazala popriličnu kreativnost. Nekima je jednostavno produžena zaštita (preduzeća na Kosovu), druga su pripojena već postojećim državnim preduzećima, kod trećih su privatizacija ili odlazak u stečaj jednostavno odloženi... Ta kreativnost ipak nije pomogla da se izbegne opasnost koju ova preduzeća predstavljaju po budžet države Srbije, tačnije po džepove njenih građana, jer će oni u krajnoj liniji, kao i uvek, snositi troškove svih navodnih bolećivosti i socijalnih osetljivosti političkih vlasti.

Po mišljenju Fiskalnog saveta “već sada je izvesno da država nema nameru da tokom 2016. trajno reši sudbinu dva najproblematičnija preduzeća u privatizaciji – RTB Bora i Resavice” (ukupno 8.500 zaposlenih, budžetske subvencije od 13.000 evra po radniku). Bilo bi “super” kada bi knjiga spala na samo ta dva slova. Jer, u najboljem slučaju, kaže se dalje u analizi FS, ove godine bi mogao da se “reši status preduzeća u privatizaciji koja zapošljavaju oko 35.000 ljudi”. Za 2017. ostaje dakle ogroman broj od 20.000 radnika neizvesne sudbine.

PRESTRUKTURIRANJE: Javna preduzeća su već dugo rak-rana srpske privrede. “Ukoliko se ne dovedu u red, troškovi njihovog preživljavanja postaće nepodnošljivo visoki i ugroziće čitav sistem javnih finansija”, konstatuje FS. Tri preduzeća u ovom trenutku predstavljaju posebno veliku opasnost za javne finansije. To su Elektroprivreda, Srbijagas i Železnice.

Ponajveću pažnju FS je posvetio EPS-u, iako on za sada posluje pozitivno. Međutim, “EPS je ubedljivo najveće preduzeće u zemlji i ukoliko bi teret njegovog neuspešnog poslovanja pao na državu, to bi verovatno potpuno urušilo javne finansije”, kaže se u analizi. Ali, dugovi EPS-a već su dostigli milijardu evra, a sa druge strane – i to je ono što izaziva posebnu zabrinutost – osim organizacionih, u njemu ni do kakvih promena nije došlo. Broj zaposlenih (zvanično 36.000) je preveliki, Fiskalni savet procenjuje da je 5-10 hiljada među njima višak. Ali, prošle godine nije otpušten niko, a za ovu godinu je planirano da se broj radnika smanji za 1.000 – isključivo odlaskom u penziju. Takođe, plate u EPS-u su previsoke, a pri tome su još prošle godine, uprkos zakonskom smanjenju, povećane. Ovu tvrdnju Fiskalnog saveta EPS je odmah demantovao, ali to nije spasilo njegovog direktora Aleksandra Obradovića. Da li je u pitanju slučajnost ili ne, nije ni važno, tek Obradović je zaista smenjen svega dan-dva nakon izveštaja FS. Doduše, kao razlog za smenu javno je istaknuta samo činjenica da je EPS kupio dva nova “audija”, dok se drugi razlozi, pre svega spora transformacija sistema, uopšte ne pominju. Tako se ovde ponovio slučaj Gašić koji takođe nije ostao bez funkcije zbog mnogo veće greške, “afere helikopter”, nego zbog jednog, istina nedopustivog, gafa.

Srbijagas i Dušan Bajatović već su ušli u legendu. Država grca pod teretom dugova koji su dostigli 1,2 milijarde evra, ali niti se menja Srbijagas, niti se menja njegov direktor. Ipak, ruku na srce, nije za to najveći krivac Bajatović, nego Vlada koja od njega zahteva da toleriše najveće neplatiše. I ne samo to, nego mu povremeno nekog od njih uvali u preduzeće da on, navodno, o njima brine. Ranije Agroživ, Fabrika stakla Paraćin, danas Azotara... što je, naravno, rušilo svaku mogućnost pozitivnog poslovanja. Pa nije ni čudo što im se onda Bajatović osveti tako što – uprkos ogromnim gubicima – zaposlenima krajem prošle godine podeli bonus od 500 evra. Kad je bal, nek' je na vodi.

Železnice Srbije ne mogu da posluju bez godišnje pomoći države od oko 150 miliona evra. Ali, ako ćemo pravo, za razliku od gasne i elektroprivrede, železnice su i u najrazvijenijim zapadnim zemljama dotirane. Sa druge strane, one su i ponajviše uradile – makar se to svodilo na statusne promene (podeljene su na tri jedinice – infrastruktura, putnički i teretni saobraćaj) i “usvojen je dobar plan reformi”, kako to formuliše FS. Ali, sa planom se stalo čim je trebalo sprovesti one bolnije mere. Posle pobune sindikata odloženo je planirano smanjenje zaposlenih u 2016. za 2.700 radnika. Ako neće električari, zašto bi železničari, zar ne.

BAKROT I DALJE PRETNJA: Novčani tokovi ni na prihodnoj ni na rashodnoj strani budžeta ne obećavaju fiskalnu konsolidaciju. Činjenica da privatizacija neće biti okončana u predviđenom roku, kao i više nego spora racionalizacija rada javnih preduzeća, takođe odlažu fiskalnu konsolidaciju. To za posledicu ima previsok fiskalni deficit u narednim godinama. A to dalje znači povećanje javnog duga. Na preko 80, čak i (blizu) 90 odsto bruto domaćeg proizvoda. Što je znatno iznad nivoa na kojem je bio kada je sad već bivša Vučićeva vlada Srbiju spasila (navodnog ili stvarnog, svejedno) bankrota.

Velika petorka

Među 150 preduzeća čija je privatizacija obustavljena nalazi se i pet velikih koja zapošljavaju polovinu radnika iz te grupe (12.000). To su: Železara Smederevo, Lasta, Simpo, Azotara i MSK Kikinda. Najveći problem je naravno Železara (5.000 zaposlenih). Uprkos svim naporima i uprkos novom menadžmentu, ona je i prošle godine zabeležila gubitak. Ukoliko je ne kupe Kinezi, FS smatra da je “stečaj jedina mogućnost”. Za Simpo je stečaj najverovatnija mogućnost, Lasta može da se privatizuje, dok se za Azotaru i MSK ne nazire rešenje.

11 žigosanih

O(p)stanak strateških preduzeća u državnom vlasništvu do sada je građane Srbije koštao dve milijarde evra. Od njih ukupno 17, u 2015. je nad pet pokrenut stečaj (Prva Iskra, Zastava vozila, Prva petoletka Holding, PPT Servoupravljači i PPT Zaptivke), dok je FAM (Fabrika maziva) Kruševac “otišao” u UPPR (unapred pripremljen plan reorganizacije, za koji mnogi kažu da je predvorje stečaja). Ostalo je 11 za koja je rok produžen do 31. maja ove godine: FAP, Petrohemija, PKB; Resavica, Jumko, RTB Bor, Trajal, Galenika, Politika, Ikarbus, Industrija kablova Jagodina. Ovih 11 će budžet za 2016. opteretiti sa najmanje 13 milijardi dinara (106,5 miliona evra), a lako je moguće da troškovi narastu na 24 milijarde (198 miliona evra). Ali, ukoliko bi buduća vlada odlučila da ova preduzeća održava u životu i 2017. godine, to bi koštalo 27 milijardi dinara (220 miliona evra), tvrdi FS.

Fiskalni savet je ovih 11 preduzeća podelio u četiri grupe. Jumko i Trajal su pripojeni namenskoj industriji; za PKB i Galeniku je raspisan privatizacioni tender; treću grupu čine tri preduzeća (RTB Bor, Resavica i Petrohemija – 10.000 radnika) za koja nema nikakvog plana, a jako opterećuju budžet, i četvrtu grupu četiri preduzeća (FAP; Politika, Ikarbus, Kablovi) za koja takođe nema plana, ali čiji je uticaj na javne finansije mali.

Kad stečaj nije stečaj

Da “prestanak postojanja” preduzeća ne znači da ono zaista više ne postoji, kao što je pokazao slučaj Tanjuga, tako ni proglašenje stečaja ne znači da će preduzeće stvarno otići u stečaj. U Fabrici reznog alata (FRA) iz Čačka sa 570 zaposlenih, naime, prošle godine je pokrenut stečaj nad tzv. matičnim preduzećem (70 zaposlenih), ali ne i nad sedam zavisnih preduzeća. Tako se sad i ne zna da li je ovo preduzeće u stečaju ili ne. Činjenica da se nijedan radnik nije prijavio za socijalni program govori da stečaja praktično nema.

Piše: Mijat Lakićević

Prijavite se na besplatni newsletter Pregled regije i budite u toku sa regionalnim vijestima, analizama, poreskim i zakonodavnim promjenama, poslovnim prilikama, mogućnostima za novi posao...

Vaša e-mail adresa    

Ako ne želite više da primate besplatan newsletter, to uradite sa dva klika.