Kako je propao (tender za) PKB

23.03.2016 14:59
Velika je greška što se PKB prodaje u jednom komadu i đuture
slika

Vest da se na “javni poziv” za prodaju PKB-a niko nije prijavio nije naročito uzbudila domaću javnost. Razumljivo, to se poklopilo sa posetom princa Čarlsa i supruge mu Kamile Srbiji, a zna se šta je preče.

A činilo se, bar je takav utisak stvaran, da se maltene pola sveta otima za (svetu) srpsku zemlju. Kada je pre nešto više od godinu dana napravljena ona čuvena anketa o zainteresovanosti potencijalnih kupaca za 500 srpskih preduzeća u tzv. restrukturiranju – nešto slično ovome što se danas radi sa Beogradom na vodi – PKB je bio među najpoželjnijima. Za njega se prijavilo čak 10 kupaca. Pored domaćih lica – među kojima se isticao Miodrag Kostić – bilo je tu i danskih, kineskih, austrijskih, italijanskih kompanija... Ovoj grupi kasnije se pridružio i Petar Matijević, najpre u “konzorcijumu” sa Kostićem, a posle i samostalno, onda su “već viđeni” kupac bili Kinezi, sve u svemu činilo se da će PKB otići “kao alva”.

Kada je, međutim, država objavila zvaničan konkurs – “svi junaci nikom ponikoše”. U stvari, već pomenuti Matijević je odmah nakon objave tendera rekao da je cena od 154 miliona evra previsoka i da on neće konkurisati. Mnogi su tada mislili da on samo tvrdi pazar. Danas, pak, ti isti tvrde da on samo hoće još da spusti cenu i da PKB “kupi budzašto”, kao što je, navodno, već takođe pominjani Kostić kupio PIK “Bečej” (za 45 miliona evra).

Priča o privatizaciji PKB-a stara je zapravo desetak godina. Bolje reći, to je priča o otporima privatizaciji. Tadašnja vlast – ministar poljoprivrede bio je Slobodan Milosavljević, a gradonačelnik Beograda Dragan Đilas – bila je protiv privatizacije kompanije koja “hrani Beograd”. U stvari, ozbiljnije se u to doba razmatrala ideja da se PKB, umesto da se privatizuje, načisto podržavi. Što je na neki način i učinjeno, a što je Beograđane svake godine koštalo nekoliko miliona evra. Toliko je, naime, PKB godišnje dobijao na ime subvencija: direktno – kroz posebnu gradsku premiju za mleko, i indirektno – tako što nije plaćao zakup državne zemlje koju je koristio. Ali, ne samo to. PKB nije plaćao još mnogo toga pa su njegovi dugovi – opet kao što je to u Srbiji po pravilu slučaj – narasli na 60-70 miliona evra. Bar je tako, objavljujući da niko neće PKB, izjavio sadašnji gradonačelnik glavnog grada Siniša Mali.

Kako je moguće da jedan takav gigant, jedna kompanija koja ima sve to što ima PKB – a ima, da podsetimo samo na najvažnije, 22.000 hektara poljoprivrednog zemljišta, 30.000 grla stoke, brojne zgrade i silnu mehanizaciju – propada? Pa, možda je problem baš u tome što ima sve to što ima. PKB – što je nekada bila skraćenica za poljoprivredni kombinat, a danas za poljoprivrednu korporaciju – u suštini je konglomerat koji prosto nema pandana u savremenoj poljoprivredi. Možda je nekada, u “onom sistemu”, to i moglo da funkcioniše – da, opet, ostavimo po strani kako, tj. uz kakve sve državne dotacije – danas više ne može. I to nije važno zbog prošlosti nego upravo zbog sadašnjosti. Odnosno zbog same privatizacije.

U trenutku, naime, kada je tender objavljen, tj. kad je postalo jasno da država PKB prodaje “u jednom komadu” i “đuture”, stigle su zamerke na takvu odluku. Agrarni konsultant Goran Živkov kaže da “ukoliko je cilj privatizacije bio da se pronađe najbolji kupac i ostvari najbolja prodajna cena, onda nikako nije trebalo prodavati ceo PKB na jednom tenderu. PKB se sastoji iz mnogo različitih proizvodnih jedinica – modernih plastenika za proizvodnju povrća, farme svinja, farme krava, ratarske proizvodnje, zatim brojnih privrednih i neprivrednih objekata koji su više interesantni kao nekretnine nego što su potrebni za neku buduću proizvodnju. Ne znam”, nastavlja naš sagovornik, “nijednog proizvođača mleka koji uopšte proizvodi povrće, a kamoli da je u tome dobar, niti nekoga ko se istovremeno bavi i uzgojem svinja i privrednom avijacijom ili nekretninama”. Na pitanje kako je privatizaciji trebalo pristupiti, Živkov kaže: “Od PKB-a je trebalo napraviti funkcionalne celine. Recimo, farmi krava dodati odgovarajuće poljoprivredno zemljište i prodati ga kao jednu celinu. Plastenike i staklenike odvojiti i prodati nekome ko se razume u tu proizvodnju, nekretnine prodavati zasebno i slično. Ja bih čak išao dotle da bih verovatno i veliku farmu krava delio na nekoliko manjih, sa odgovarajućim zemljišnim celinama, a da ne govorim o tome da bi sve udaljeno zemljište trebalo prodavati po parcelama od desetak hektara, pa i manjim”.

Prema rečima našeg sagovornika “to bi omogućilo da se pojavi više zainteresovanih kupaca, a sa druge strane bi suma koja se od njih traži bila manja. To bi povećalo konkurenciju pa bi podiglo i cenu za pojedine delove, a verovatno i obezbedilo boljeg vlasnika. Da je tako urađeno”, zaključuje Živkov, “to bi bilo u skladu i sa ekonomskom logikom i sa strategijom da se stvori sloj poljoprivrednika konkurentnih i u Evropskoj uniji, a dovelo bi i do veće zaposlenosti”.

Uprkos očiglednim prednostima ovakvog načina prodaje, Vlada je izabrala suprotno rešenje. Da li je to učinila iz neznanja ili zato što je želela da favorizuje jednog kupca, ili iz nekog trećeg razloga nije ni bitno, tek sada će cena biti još niža. Pomenuta cena od 154 miliona evra bila je zapravo polovina (tj. sasvim precizno 51 odsto) stalne imovine PKB-a (304 miliona evra na dan 31. decembra 2014. godine). Nova cena moraće da bude svega 30 odsto ukupne vrednosti kompanije, ali će se raditi i nova procena njene vrednosti (zaključno sa 31.12. prošle godine).

Pri čemu, kako je upozorio Mali, sve to treba da se završi do 31. maja, jer do tada važe propisi o zaštiti preduzeća od naplate poverilaca. Nakon toga – ode PKB na doboš. Što, međutim, i ne bi moralo da bude tako loše. Jer bi na taj način, makar posrednim putem, ta imovina došla u ruke onih koji bi umeli da je kvalitetno iskoriste.

Šta je na prodaju

Prema tenderskoj dokumentaciji prodaje se sledeća imovina PKB-a.

Stalna imovina:

1) zemljište – 17.677 hektara u opštinama Palilula, Surčin i Zrenjanin;

2) građevinski objekti;

3) celokupna oprema;

4) udeli u sledećim privrednim društvima

- 71% udela u društvu EKO – LAB za upravljanje kvalitetom,

- 54,23% udela u društvu PKB Agroekonomik – Institut za naučno-istraživački rad i transfer tehnologije u poljoprivredi;

- 85% udela u društvu Poljoprivredna avijacija PKB;

- 100% udela u društvu Veterinarska stanica PKB.

Procenjena vrednost Stalne imovine sa stanjem na dan 31.12.2014. godine iznosi 303,9 miliona evra.

Ponuđači dostavljaju ponude za gore definisanu Stalnu imovinu.

Promenljiva imovina je usled svoje prirode, kao i prirode poslovanja Subjekta privatizacije, podložna stalnim promenama količina (brojčanog stanja) i vrednosti, a čini je: 1) celokupno osnovno stado i ostala biološka sredstva; 2) zalihe; 3) usevi zasađeni na poljoprivrednom zemljištu koje je predmet prodaje u okviru Stalne imovine; 4) osnovna sredstva u pripremi.

Tržišna vrednost Promenljive imovine biće utvrđena u roku od 30 dana od dana proglašenja kupca. Za procenjenu tržišnu vrednost Promenljive imovine biće uvećana cena koju kupac ponudi na javnom nadmetanju za Stalnu imovinu. Procenjena vrednost Promenljive imovine sa stanjem na dan 31.12.2014. godine iznosi 39,6 miliona evra. 

Piše: Mijat Lakićević

Prijavite se na besplatni newsletter Pregled regije i budite u toku sa regionalnim vijestima, analizama, poreskim i zakonodavnim promjenama, poslovnim prilikama, mogućnostima za novi posao...

Vaša e-mail adresa    

Ako ne želite više da primate besplatan newsletter, to uradite sa dva klika.